Uloga nezavisnog intelektualca u modernom političkom diskursu

Kada je krajem devetnaestog veka Pera Todorović¹, sa onim svojim prepoznatljivim, pomalo grozničavim žarom, u Beogradu pokrenuo Male novine, on nije samo stvorio prvi moderni srpski dnevni list. On je uspostavio jedan novi, drski i dotad neviđeni obrazac javnog delovanja. Todorović je razumeo ono što mnogi današnji akademski salonski mislioci uporno previđaju: da intelektualac ne vredi ništa ako je zatvoren u prašnjave kabinete i ako njegova reč ne odjekuje tamo gde se lome sudbine običnih ljudi – na ulici, u kafani, na skupštinskoj galeriji.

Danas, u veku koji pati od viška informacija a hroničnog manjka smisla, pitanje uloge nezavisnog intelektualca u političkom diskursu postaje pitanje opstanka same demokratske svesti. Nalazimo se u vremenu u kom je javna reč izgubila svoju težinu, pretvorivši se u puki eho u komorama digitalnih algoritama. U tom i takvom svetu, gde se istina meri brojem klikova, a moralni integritet dubinom stranačke kase, gde je nestao onaj nepokorni, gorki i lekoviti glas slobodnog mislioca?

Nasleđe borbe i duh palanke

Srpska politička istorija je istorija neprekidnog rvanja između prosvećenosti i tiranije, između težnje ka evropskim institucijama i slovenske sklonosti ka ličnoj vlasti. U tom procepu, nezavisni intelektualac je oduvek bio sumnjivo lice. Za vlastodržce on je bio "strani plaćenik" i "rušitelj poretka", za narod često neshvaćeni čudak, a za sopstvene kolege neretko opasan konkurent koji kvari unosne aranžmane sa dvorom ili vladom.

Pera Todorović je na sopstvenoj koži osetio svu tragiku tog položaja. Tamnovao je zbog Timočke bune, bio osuđivan na smrt, preživeo izdaje i političke preokrete, ali nikada nije odustao od uverenja da se o politici mora pisati bez straha i bez uvijanja u oblande salonske učtivosti. Njegov stil bio je direktan, analitičan, prožet dubokim poznavanjem narodne duše, ali i nemilosrdan prema gluposti i bahatosti elite.

"Sloboda štampe nije milostinja koju vlast udeljuje narodu, niti je to luksuz za dokone pismoraditelje. Ona je vazduh bez kojeg državno telo truli, a narod zakržljava u ropskoj pokornosti."
— Pera Todorović, uvodnik u „Malim novinama“, 1889.

Danas se suočavamo sa suptilnijim, ali ništa manje opasnim oblikom cenzure. To više nije cenzura crvenog olovka i policijskog hapsa (mada ni te metode nisu sasvim odumrle), već cenzura buke. Glas razuma i kritičke analize biva zatrpan lavinom tabloidnog smeća, fabrikovanih afera i dirigovanih polemika. Nezavisni intelektualac se nalazi pred izborom: ili da pristane na ulogu estradne dvorske lude koja u televizijskim emisijama simulira pluralizam, ili da se povuče u potpunu marginalizaciju i tišinu sopstvene radne sobe.

Anatomija izdaje: Od odbrane principa do odbrane privilegija

Da bismo razumeli sadašnji trenutak, moramo se osvrnuti na fenomen koji je Žilijen Benda nazvao "izdajom intelektualaca" (La Trahison des Clercs)[²]. Benda je još pre skoro jednog veka upozorio na opasnost koja nastaje kada ljudi od duha i nauke napuste potragu za univerzalnim vrednostima – istinom, pravdom i slobodom – i stave se u službu partikularnih političkih strasti, nacionalizama ili klasnih interesa.

U našem modernom političkom diskursu, ova izdaja je poprimila razmere epidemije. Nekadašnji borci za demokratiju i ljudska prava danas sede u upravnim odborima javnih preduzeća, pišu apologetske tekstove u korist režima ili, pak, sa bezbedne distance akademskih visina prosipaju cinizam i apatiju.

U tabeli ispod prikazan je uporedni pregled transformacije uloge intelektualca kroz istorijske epohe, koji jasno oslikava dubinu krize u kojoj se nalazimo.

Ova tabela nam pokazuje da je savremeni intelektualac izgubio monopol na javnu reč, ali je izgubio i nešto mnogo važnije – institucionalno i društveno utemeljenje. Nekada je reč jednog profesora univerziteta ili pisca mogla da poljulja vladu; danas ta reč biva progutana u roku od pet minuta, zamenjena novim skandalom ili režiranom rijaliti dramom.

Između čekića populizma i nakovnja tehnokratije

Savremeni politički diskurs u Srbiji (ali i šire, na globalnom planu) pati od jedne opasne šizofrenije. Sa jedne strane imamo agresivni populizam koji prezire svaku stručnost, obrazovanje i kritičku misao, proglašavajući ih za "elitističko prenemaganje" i "neradničko mudrovanje". Sa druge strane stoji hladna, bezlična tehnokratija koja društvene probleme posmatra isključivo kroz tabele, procente i zahteve stranih kreditora, lišavajući politiku bilo kakvog humanističkog i moralnog sadržaja.

Gde je tu mesto za slobodnog mislioca?

Intelektualac koji drži do svog dostojanstva ne sme se prikloniti nijednoj od ovih strana. On mora biti brana i protiv populističkog ludila koje podilazi najnižim strastima mase, ali i protiv tehnokratske hladnoće koja čoveka svodi na statistički podatak. To je hod po tankoj žici, iznad provalije u kojoj vrebaju nerazumevanje i osuda sa obe strane političkog spektra.

Ako nezavisni intelektualac ćuti pred nepravdom samo zato što tu nepravdu čini "njegova" politička opcija, on prestaje da bude intelektualac i postaje najobičniji aparatčik. Ta doslednost u kritici je ono što najviše nedostaje našoj javnoj sceni. Mi imamo previše navijača, a premalo sudija koji su spremni da sviraju faul i sopstvenom timu.

Moć reči u eri post-istine

U vremenu u kom živimo, pojam "istine" je relativizovan do krajnjih granica. Svako ima "svoju istinu", a činjenice su postale stvar ličnog izbora i političke pripadnosti. U takvom ambijentu, uloga intelektualca se menja. On više nije onaj koji poseduje tapiju na znanje i koji sa visine prosvetljuje narod. Njegova uloga danas je mnogo teža i nezahvalnija: on mora biti čuvar higijene javnog prostora.

On mora biti onaj koji razgolićuje laži, koji ukazuje na logičke greške u argumentaciji vlastodržaca, koji podseća na istorijske paralele i koji odbija da prihvati nametnuti zaborav. To je ono što je Jirgen Habermas nazivao "javnim umom" (public reason)[³].

Da bi to postigao, intelektualac mora ponovo da nauči kako da piše i govori jezikom koji narod razume. Pera Todorović je to savršeno znao. Njegove Male novine nisu pisane hermetičnim, nerazumljivim jezikom akademskih krugova. On je koristio sočan, narodni jezik, pun metafora, ali nikada nije skliznuo u vulgarnost ili podilaženje primitivizmu. On je podizao nivo svojih čitalaca, umesto da se spušta na nivo najnižeg zajedničkog sadržaoca.

Savremena srpska inteligencija je tu lekciju zaboravila. Ona se često krije iza komplikovane terminologije i pretencioznog stila, čime samu sebe izoluje od naroda. Time nesvesno prepušta teren demagozima koji govore prosto, jasno i – pogubno.

Zaključak: Povratak na barikade slobodne reči

Uloga nezavisnog intelektualca u modernom političkom diskursu nije da bude komotan posmatrač istorije, već njen aktivni, makar i stradalni, učesnik. Mi danas ne tražimo heroje koji će ginuti na barikadama, ali očajnički tražimo ljude koji imaju hrabrosti da kažu "ne" jednoumlju, konformizmu i opštoj anesteziji duha.

Tradicija Pere Todorovića nas uči da novinarstvo i društveni angažman nisu samo zanat, već poziv. Taj poziv zahteva žrtvu, ali donosi i jedinu istinsku slobodu – slobodu da se živi i misli u skladu sa sopstvenom savešću.

Dok god u ovoj zemlji postoji makar i šačica onih koji odbijaju da saviju kičmu pred naletima političkog primitivizma i finansijskog pritiska, koji pišu i govore uprkos svemu, duh Malih novina i slobodne misli neće biti ugašen. To nije pitanje politike; to je pitanje časti i opstanka jedne kulture koja ne sme dozvoliti sebi da postane tiha palanka bez glasa i bez pobune.

Najčešća pitanja i odgovori