Nevidljivi pritisak: Od klasične cenzure do suptilne autocenzure

Kada je krajem devetnaestog veka Pera Todorović¹, utemeljivač modernog srpskog žurnalizma, u svojim „Malim novinama“ počeo da ispisuje hroniku jednog uzburkanog doba, on nije vodio računa samo o političkim intrigama beogradske čaršije. Vodio je računa o reči. Znao je, sa dubokim instinktom rođenog buntovnika i stradalnika koji je iskusio i tamnicu i pretnju streljačkim vodom, da je javna reč u Srbiji vazda bila najskuplja moneta. Danas, vek i po kasnije, dok posmatramo pejzaž našeg javnog prostora, suočavamo se sa paradoksom: nikada nije bilo više napisanih reči, a nikada manje stvarne slobode u njima.

Klasična cenzura, oličena u crvenom mastilu državnog cenzora, policijskom zaplenjivanju tiraža i sudskim zabranama, danas deluje kao relikt jednog romantičnog, mada surovog doba. Ta cenzura je, paradoksalno, imala jedno spasonosno svojstvo – bila je vidljiva. Znalo se ko je dželat, a ko žrtva. Danas je pritisak evoluirao. Postao je fluidan, gasovit, neuhvatljiv. Preselio se iz kabineta ministara unutrašnjih dela direktno u svest pisca, novinara i intelektualca. Razvio se u najsavršeniji oblik kontrole uma: autocenzuru.

Anatomija stare cenzure: Od crvenog mastila do tamnice

U istoriji srpske pismenosti i novinarstva, borba sa cenzurom bila je konstitutivni element nacionalne kulture. Od turskih i austrijskih vlasti, preko autoritarnih režima Obrenovića i Karađorđevića, pa sve do jednopartijskog komunističkog sistema, vlast je uvek težila da kontroliše štampanu reč. Pera Todorović je na svojoj koži osetio svu težinu tog državnog aparata. Njegove „Male novine“ bile su svetionik za običnog čoveka, ali i stalna meta cenzorskih makaza.

„Istina je kao voda; ona uvek nađe svoj put, ali jao onome ko taj put mora svojim telom da prokrči kroz stene i hridi tiranije.“
— Pera Todorović, uoči hapšenja zbog Timočke bune

U tim vremenima, cenzura je bila institucionalizovana. Postojali su zakoni o štampi koji su jasno definisali šta se ne sme pisati. Pisac koji je prelazio te granice svesno je ulazio u rizik. Taj rizik je bio jasan, opipljiv i često je donosio oreol mučenika i heroja. Kada bi vlast zabranila neki list, taj list bi postajao još traženiji, a zabranjene stranice prepisivale su se rukom i širile u tajnosti. Cenzura je, na neki način, potvrđivala važnost i moć literature i novinarstva.

Nova era nevidljivog stiska: Ekonomski i društveni inženjering

U dvadeset prvom veku, mehanizmi pritiska su se rafinisali. Država više ne mora da šalje žandare da plene štamparije. Savremeni cenzor ne nosi uniformu niti sedi u kancelariji sa natpisom „Odeljenje za kontrolu štampe“. On se danas krije iza eufemizama kao što su „tržišna održivost“, „uređivačka politika“, „oglašivački budžeti“ i „algoritamska optimizacija“.

Ekonomski pritisak postao je najefikasnije oružje protiv slobodne misli. Mediji koji se usude da pišu kritički suočavaju se sa trenutnim povlačenjem velikih oglašivača, koji su pod direktnim ili indirektnim uticajem centara moći. Novinar koji želi da sačuva svoju egzistenciju brzo shvata pravila igre. On ne biva uhapšen; on biva marginalizovan, ostavljen bez posla i prinuđen da piše o trivijalnostima kako bi preživeo.

Evolucija gušenja slobodne reči

U donjoj tabeli možemo jasno videti kako su se metode kontrole transformisale kroz vreme, prelazeći sa grubih fizičkih metoda na suptilne psihološke i ekonomske pritiske:

Autocenzura kao psihološki štit i tihi ubica uma

Dok je klasična cenzura izazivala otpor, autocenzura deluje anestezirajuće. Ona je tihi ubica kreativnosti i kritičke svesti. Kada pisac ili novinar počne da razmišlja o tome kako će njegov tekst uticati na njegovu platu, na bezbednost njegove porodice, ili na šanse da dobije neki projekat, u tom trenutku se rađa autocenzura.

To je psihološki mehanizam odbrane. Čovek, po svojoj prirodi, teži da izbegne bol, neprijatnost i nesigurnost. U društvu u kojem su institucije slabe, a pravna zaštita selektivna, pojedinac se oseća nezaštićeno. Autocenzura se tada javlja kao racionalan izbor, kao maska zdravog razuma. „Zašto da ja ispravljam krive drine?“, „Imam decu koju moram da hranim“, „Ništa se ionako neće promeniti“ – to su mantre kojima se pravda kapitulacija pred nevidljivim pritiskom.

Kada pero postane sopstveni dželat

Najteža posledica autocenzure jeste to što ona menja samu strukturu mišljenja. Autor koji duže vreme praktikuje ovaj oblik intelektualne mimikrije vremenom gubi sposobnost da uopšte prepozna istinu. Njegov um se navikava na prečice, na eufemizme, na bezopasne opšteplave teme. On više ne mora da se bori sa sobom da bi prećutao istinu; on je više i ne vidi.

Ovaj proces dovodi do stvaranja sterilne kulture. Književnost gubi svoju oštricu i pretvara se u dekorativnu umetnost, u salonsko ćaskanje bez opasnosti i bez strasti. Novinarstvo se srozava na nivo pukog prepisivanja saopštenja za javnost i prenošenja estradnih skandala. Javni prostor biva preplavljen šumom u kojem se gubi svaki smisao, dok suštinska pitanja o slobodi, pravdi i raspodeli moći ostaju u mraku, neizrečena.

Nasleđe Pere Todorovića u veku ravnodušnosti

Kako bi se u ovom našem, dvadeset prvom veku, snašao Pera Todorović? On, koji je pokrenuo „Male novine“ sa idejom da svaka kuća u Srbiji može i mora da ima pristup informacijama, verovatno bi sa tugom posmatrao današnju estradizaciju i intelektualnu predaju. Ali, s druge strane, on bi u ovim novim, digitalnim vremenima video i šansu.

Borba protiv nevidljivog pritiska ne vodi se na barikadama, jer barikade danas niko ne podiže zbog zabranjene knjige. Borba se vodi svakodnevnim, upornim i beskompromisnim insistiranjem na istini u sopstvenom radu. Ona zahteva stvaranje novih modela solidarnosti i ekonomskog opstanka. Nezavisno novinarstvo i slobodna književnost moraju pronaći put direktno do svog čitaoca, mimo korumpiranih posrednika i politički kontrolisanih oglašivača.

Sloboda reči nije stanje koje je jednom zauvek osvojeno; ona je proces, stalna borba koja se mora voditi iz dana u dan, sa svakim napisanim pasusom, sa svakom izgovorenom rečenicom. Kada utihne spoljni pritisak, a unutrašnji strah pokuša da preuzme kontrolu nad perom, dužnost je svakog istinskog hroničara društva da se priseti reči onih koji su pre nas krčili ovaj put. Jer, ako sami pristanemo na tišinu, onda nam nikakva spoljna sloboda ne može pomoći da progovorimo.

Najčešća pitanja i odgovori