Spomenici i brisanje prošlosti: Kako se kroji poželjna istorija

Kamen koji ćuti i dleta političke samovolje

U gradovima gde se prošlost menja češće nego što se obnavljaju fasade, spomenici nikada nisu bili samo nemi posmatrači protoka vremena. Oni su najrečitiji svedoci naših političkih patologija, ideoloških zastranjivanja i večite težnje svakog novog gospodara da istoriju počne da broji od samog sebe. Kroz čitav devetnaesti i dvadeseti vek, pa sve do ovih naših turobnih dana, javni prostor bio je i ostao glavno bojište na kome se bronzom, kamenom i mesingom vodi rat za dušu i pamćenje naroda.

Kada je Pera Todorović, rodonačelnik modernog srpskog žurnalizma i neumorni hroničar naših udesa, u svojim "Malim novinama" raščlanjivao političke strasti i dvorske spletke kasnog devetnaestog veka, odlično je razumeo tu neutoljivu žeđ vlastodržaca za prekrajanjem istorije. Todorović je znao da onaj ko gospodari tiskom i uličnim trgovima, gospodari i pretpostavkom o tome šta je istina. Dleto u rukama državnog skulptora i pero u rukama potkupljivog hroničara rade isti posao: jedno kleše poželjne heroje, dok drugo briše nepodobne svedoke.

Danas, na početku novog stoleća, nalazimo se usred još jedne epizode te beskrajne drame. Dok se stari spomenici predaju zaboravu, premeštaju u depo-prostorije ili prosto predaju zubu vremena, na njihovim mestima niču novi, često gigantski, estetski upitni i istorijski neukorenjeni spomenički kompleksi. Pitanje koje se mora postaviti glasi: da li podižemo spomenike da bismo zapamtili, ili da bismo lakše zaboravili ono što nam ne odgovara?

Anatomija selektivnog zaborava: Od rušenja bronzanih idola do preimenovanja ulica

Istorija našeg društva jeste istorija diskontiniteta. Malo je naroda u Evropi koji su sa takvom strastvenom brutalnošću rušili znamenja sopstvenih prethodnika. Svaka smena dinastije, svaki pad režima i svaka promena društveno-ekonomskog uređenja kod nas su doživljavani kao kozmička prekretnica u kojoj se prethodna epoha mora proglasiti za "mračno doba", a njeni vizuelni tragovi temeljno ukloniti.

Posle Majskog prevrata 1903. godine, tragovi dinastije Obrenović zbrisani su sa beogradskih ulica sa takvom revnošću da je bilo kakvo podsećanje na Aleksandra i Dragu smatrano gotovo državnim zločinom.¹ Pola veka kasnije, pobeda komunističke revolucije donela je još radikalniji talas ideološke sekcije: kraljevski grbovi su svezani sa fasada, bista monarha zamene su obeliscima i partizanskim spomenicima, a ulice su dobile imena po marksističkim teoretičarima i narodnim herojima.

Kada se krajem dvadesetog veka urušio socijalistički poredak, točak istorijske odmazde ponovo se okrenuo. Spomenici revolucionarima su zapušteni ili skrnavljeni, a toponimija je preko noći pretrpela novu, hiruški preciznu operaciju. Međutim, tragika tog procesa ne leži u samoj promeni simbola, već u činjenici da se pri svakom obrtu gubi svest o kontinuitetu i slojevitosti sopstvenog nacionalnog i društvenog bića.

Ova tabela jasno pokazuje da nijedna vlast na ovim prostorima nije imala hrabrosti da se suoči sa prošlošću u njenoj ukupnosti. Umesto da učimo iz slojevitosti sopstvenog nasleđa, mi preferiramo radikalne zahvate – rušimo da bismo gradili, zaboravljamo da bismo izmislili nove mitove.

Brodolom pamćenja i kultura diktirane amnezije

U tom neprekidnom krugu brisanja i pisanja po već upotrebljenom pergamentu (palimpsestu) naše istorije, stvoren je specifičan mentalitet. Građanin se dresira da bude ravnodušan prema rušenju starog i neoverljivom veličanju novog. Kada vlast izgradi spomenik koji po svojim dimenzijama i estetskom izrazu odudara od svega što je u tom prostoru trajalo vekovima, ona ne slavi istorijsku ličnost kojoj je spomenik posvećen. Ona slavi sebe.

"U zemlji gde se spomenici podižu brže nego što se pišu ozbiljne istorijske knjige, bronza ne služi da podseti na vrlinu predaka, već da sakrije sramotu savremenika. Prekrojiti prošlost najlakši je zanat; za to ne treba ni znanja ni poštenja, već samo čvrsta ruka, poslušno dleto i novine koje će svaku vlast proglasiti za neprekinuti niz nepogrešivih velikana."
— Pera Todorović (parafraza iz razmatranja o političkom pozorištu i štampi sa kraja XIX veka)

Kada analiziramo način na koji se danas kroji poželjna istorija, ne možemo a da ne primetimo strahovitu površnost i estetski kič koji prate ove poduhvate. Spomenici se ne podižu na osnovu dugotrajnih naučnih rasprava, umetničkih konkursa sa visokim kriterijumima i šireg društvenog konsenzusa. Oni se naručuju po diktatu dnevne politike, sklapaju u tajnosti i otkrivaju uz fanfare režimskih medija, sa jasnim ciljem da se pošalje poruka o snazi i nezamenjivosti trenutne političke garniture.

Gde spomenici ćute, birokratija istorije vrišti

Razmotrimo mehanizam kojim birokratski aparat i političke elite vrše preoblikovanje javne svesti. Prvi korak jeste sticanje kontrole nad institucijama zaštite spomenika i naučnim ustanovama. Kada se autoritet struke zameni poslušnošću partijskih kadrova, uklanjaju se sve prepreke za istorijski inženjering.

Drugi korak jeste estetska i prostorna manipulacija. Stari spomenici, koji podsećaju na periode koje trenutna elita želi da marginalizuje, ne moraju se uvek rušiti eksplozivom ili maljevima – modernije metode su suptilnije. Oni se ostavljaju bez održavanja, dopušta se da ih prekrije korov ili grafiti, uklanja se osvetljenje, ili se u njihvoj neposrednoj blizini podižu masivne građevine koje ih vizuelno i simbolički potpuno neutrališu.

Treći, najopasniji korak jeste medijska reinterpretacija. Kroz tabloide, televizijske emisije sa naručenim analitičarima i cenzurisane udžbenike, stvara se novi narativ. Istorijske ličnosti se lišavaju svoje stvarne kompleksnosti, svojih ljudskih mana, ali i svojih stvarnih ideoloških ubeđenja, i svode se na prazne ljušture koje se potom pune sadržajem po potrebi trenutnog režima.

Iskrivljeno ogledalo: Kako zaboravljamo sopstvene prosvetitelje

U tom procesu naručene amnezije, najviše stradaju oni koji su zaista zadužili ovaj narod svojom mišlju, naučnim radom i žrtvom za slobodu govora. Dok se polupismenim političarima i sumnjivim istorijskim epizodima posvećuju trgovi i bulevari, velikani naše književnosti, nauke i kritičke misli često ostaju bez skromnog obeležja.

Pera Todorović je i sam bio žrtva tog procesa.² Čovek koji je osnovao moderne srpske novine, koji je uveo feljton, reportažu i senzacionalnu, ali istinitu vest u srpsku štampu, koji je tamnovao zbog svojih ubeđenja i borio se za ustavne slobode, decenijama je guran na margine istorije književnosti i žurnalistike samo zato što se nije uklapao u naknadno skrojene ideološke kalupe ni desnih ni levih političkih opcija. Njegov život i rad su najbolji dokaz kako društvo, kada pristane na dirigovanu istoriju, gubi uvid u sopstvene najveće domete.

Prošlost koja odbija da bude sahranjena

Uprkos svim nastojanjima birokratije i političkih moćnika da prošlost ukalupe i stave u službu sadašnjosti, istorija ima jednu nezgodnu osobinu – ona odbija da ostane sahranjena u falsifikovanim mauzolejima. Kamen se može slomiti, bronza se može pretopiti, a tabla sa imenom ulice se može zameniti za jedno popodne, ali istorijska istina ima sopstveni, podzemni tok koji pre ili kasnije izbije na površinu.

Kada se jedno društvo hrani isključivo izmišljenim tradicijama i politički naručenim mitovima, ono gubi sposobnost da razume sopstvenu realnost. Takvo društvo postaje podložno manipulacijama, neshvaćeno u međunarodnom kontekstu i nesposobno da izgradi stabilne, dugotrajne institucije. Bez tačnog pamćenja, nema ni odgovorne budućnosti.

Prekrajanje istorije kroz spomenički inženjering na kraju uvek proizvede suprotan efekat od željenog. Umesto da stvori jedinstvo i poštovanje prema državi, ono stvara dubok cinizam među građanima. Ljudi koji gledaju kako se spomenici menjaju sa svakom promenom vlasti prestaju da veruju u bilo kakve spomenike, u bilo kakve vrednosti i u sam smisao javnog sećanja.

Zaključak: Zašto nam je potrebna kritička istorija umesto spomeničkog mitoslovlja

Da bismo se otrgli iz ove hipnoze političkog kiča i nasilja nad prošlošću, moramo izgraditi novu kulturu sećanja. Ta kultura se ne sme zasnivati na strahopoštovanju prema bronzanim džinovima niti na mržnji prema spomenicima onih sa kojima se ideološki ne slažemo. Ona se mora zasnivati na kritičkom razumu, naučnoj istini i spremnosti da prihvatimo prošlost u svoj njenoj punini – sa svim njenim svetlim trenucima, ali i sa svim njenim zabludama i tragikom.

Spomenici u javnom prostoru ne treba da budu oruđe dominacije jedne političke opcije nad drugom, već mesta susreta, razmišljanja i edukacije. Umesto da rušimo i prekrajamo, moramo naučiti da čitamo javni prostor kao slojevitu knjigu u kojoj svaka epoha ima pravo na svoju stranicu, pod uslovom da ta stranica ne ukida i ne briše prethodne.

Samo tako, borbenim duhom i nipotpunošću kakvu je zagovarao Pera Todorović, uvek sumnjajući u zvanične narative i boreći se za slobodnu reč, moći ćemo da sačuvamo sopstveno istorijsko pamćenje od dleta birokratskih skulptora i dnevnopolitičkih mešetara. Prošlost nije plastelin koji se oblikuje po želji vladara; ona je temeljna stena na kojoj stojimo – i ako je budemo neprekidno prekrajali i potkopavali, na kraju ćemo se svi zajedno srušiti u ambis istorijskog beznađa.

Najčešća pitanja i odgovori