Tragedija umerenosti i trijumf računice: Sukob ideala i pragmatizma u savremenom političkom životu

# Tragedija umerenosti i trijumf računice: Sukob ideala i pragmatizma u savremenom političkom životu

Miris olovnog sloga, tparski lepak i sveža štamparska boja nekada su bili miris slobode u Srbiji. Kada je Pera Todorović [¹] u jesen 1889. godine pokrenuo "Male novine", on nije samo stvorio prvi moderni srpski dnevni list; on je otvorio prozor kroz koji je promaja evropske moderne prodrla u zagušljive beogradske kafane i skupštinske kuloare. Danas, više od veka kasnije, dok posmatramo blještavu, ali suštinski hladnu i digitalizovanu političku scenu, taj miris olova zamenjen je sterilnim sjajem ekrana osetljivih na dodir. Ipak, pitanje koje je Todorović postavljao – kako ostati veran narodu i ideji, a preživeti u grotlu političkih intriga – ostaje goruća rana našeg društva.

Nalazimo se u vremenu kada je pragmatizam odneo apsolutnu pobedu nad idealima. Politika je prestala da bude borba za opšte dobro i postala je visoko sofisticirana tehnologija osvajanja i očuvanja moći. Gde je u tom svetu mesto za čoveka od principa? Može li se preći preko blata političke arene, a ne uprljati sopstvene skute?

Od Timočke bune do salonskih kalkulacija: Istorijski luk političkog kompromisa

Da bismo razumeli današnju krizu ideala, moramo se vratiti u vreme kada su se glave gubile zbog napisane reči. Timočka buna [²] bila je vrhunac romantičarskog, narodnjačkog radikalizma. Pera Todorović, tada vatreni buntovnik, suočio se sa smrtnom kaznom. U vlažnoj ćeliji zaječarskog zatvora, dok je čekao dželata, on je morao da donese odluku koja će obeležiti ceo njegov život i potonju istoriju srpske žurnalistike. Izabrao je život – i kompromis sa kraljem Milanom Obrenovićem.

Taj trenutak je paradigma večnog sukoba ideala i pragmatizma. Za čistunce, Todorović je bio izdajnik; za trezvene analitičare, bio je realista koji je shvatio da mrtav novinar ne može napisati nijedan članak, niti mrtav političar može doneti ijedan zakon u korist svog naroda.

"Politika bez ideala je samo tehnika vladanja nad telima, dok je politika bez pragmatizma samo jalovo maštanje koje ostavlja duše gladnima." — Beleške na margini 'Malih novina', jesen 1889.

U savremenom srpskom i evropskom društvu, ovaj luk se potpuno deformisao. Nekadašnji kompromisi pravljeni su pod pretnjom bajoneta i vešala; današnji kompromisi sklapaju se u tišini klimatizovanih kabineta, pod uticajem fokus grupa, rejting-efekata i marketinških agencija. Ideali su postali luksuzna roba koju političari sebi ne mogu da priušte, ili još gore, jeftina šminka koja se nanosi pred izbore, a spira odmah nakon zatvaranja birališta.

Anatomija modernog pragmatizma: Tehnokratija bez duše

Savremena politika pati od nedostatka metafizike. Ona više ne nudi viziju budućnosti, već samo menadžment sadašnjosti. Političke partije su evoluirale iz ideoloških pokreta u interesna udruženja, lišena bilo kakvog dubljeg vrednosnog sidra. Kada posmatramo današnje lidere, retko u njima vidimo žar koji je krasio očeve naše ustavnosti; pre pred sobom imamo hladne korporativne direktore čiji je jedini cilj optimizacija profita – gde je profit izražen u procentima podrške.

Ova transformacija se najbolje vidi kroz uporedni prikaz dve epohe. Pogledajmo kako su se ključni elementi političkog delovanja promenili od vremena nastanka "Malih novina" do danas:

Iz ove tabele jasno se vidi da je savremeni pragmatizam progutao samu suštinu političke borbe. Kada se sve svede na tehnologiju vladanja, građanin prestaje da bude subjekt istorije i postaje puki potrošač političkih proizvoda.

Književno-politički testament: Zašto nam je danas potreban Pera Todorović?

Pera Todorović je bio svestan da se istina ne može saopštiti suvim, birokratskim jezikom. Zato je njegova publicistika bila književnost u najplemenitijem smislu te reči. Njegovi feljtoni, njegovi "Dnevnici" i zapisi, imali su snagu umetničkog dela koje pogađa pravo u srce čitaoca. On je znao da se narod ne pokreće hladnim statistikama, već živom, strasnom rečju.

Savremeni politički diskurs je, nasuprot tome, kastriran. To je jezik bez svojstava, prepun eufemizama, stranih kovanica i ispraznih fraza koje služe da prikriju odsustvo bilo kakve misli. "Implementacija", "tranzicija", "sinergija", "agende" – to su reči iza kojih se krije kukavičluk da se stvari nazovu pravim imenom. Gde je nestala ona jedra, narodna srpska reč koja grmi sa skupštinske govornice, reč koja ume da opsuje, ali i da zaplače nad sudbinom sirotinje raje?

Gubitak javnog prostora i tišina intelektualaca

Jedan od najstrašnijih simptoma trijumfa pragmatizma jeste tišina onih koji bi morali da govore. Naši pisci, esejisti i profesori povukli su se u svoje akademske kule od slonovače, uplašeni da će prljanje ruku u dnevnoj politici ugroziti njihove grantove, pozicije i mirne penzije. Oni su zaboravili da je književnost u Srbiji uvek bila politički čin par ekselans. Laza Kostić, Đura Jakšić, Radoje Domanović – svi su oni bili duboko uronjeni u političke borbe svog vremena, često plaćajući visoku cenu za svoju hrabrost.

Danas se od umetnika i intelektualaca traži da budu "konstruktivni", što je samo eufemizam za poslušnost. Kada pragmatizam postane jedina važeća religija, onda se svaka kritika proglašava za jeres, a svaki idealista za naivnu budalu koja ne razume kako "stvari u stvarnom svetu funkcionišu".

Između principa i opstanka: Može li se vladati bez greha?

Filozofsko pitanje koje lebdi nad svakom raspravom o politici jeste: da li je moguće ostati moralan na vlasti? Makijaveli nam je davno poručio da vladar, ako želi da opstane, mora naučiti kako da ne bude dobar. Ali da li to znači da moramo kapitulirati pred cinizmom?

Prava mudrost, ona koju je Todorović mukotrpno sticao kroz uspone i padove, leži u razumevanju da politički idealizam bez pragmatične realizacije ostaje samo lepa laž. Sa druge strane, pragmatizam bez ideala je slepa sila koja vodi u tiraniju i duhovnu pustoš. Političar sa vizijom mora posedovati ono što je Maks Veber nazvao "etikom odgovornosti" – sposobnost da donosi teške odluke, da prlja ruke kada je to neophodno za spas zajednice, ali da nikada ne izgubi iz vida krajnji cilj, a to je sloboda i blagostanje njegovog naroda.

Savremena srpska politička elita je, nažalost, usvojila Makijavelija, ali je zaboravila na rodoljublje. Usvojila je tehnologiju vladanja, ali je izgubila dušu. Zato nam se gradovi prazne, zato nam se institucije urušavaju, a javna reč postaje jeftina moneta za potkusurivanje.

Reč na kraju: Vaskrs "Malih novina" u našim srcima

Dok završavam ovaj esej, zamišljam Peru Todorovića kako sedi u nekoj nebeskoj kafani, sa polucilindrom na stolu i mastiljavim prstima, kako posmatra ovu našu Srbiju. Verujem da bi bio tužan, ali ne i očajan. Jer on je znao da je naš narod, iako često povodljiv i sklon da poveruje lažnim prorocima, u svojoj suštini duboko pravdoljubiv.

Borba između ideala i pragmatizma nikada neće biti završena. Ona se vodi u svakom od nas, svakog dana. Kada pristanemo na sitne kompromise, kada prećutimo nepravdu zarad ličnog komfora, mi hranimo onu zver bezdušnog pragmatizma koja proždire naše društvo.

Vreme je da se vratimo korenima. Vreme je da ponovo otkrijemo snagu pisane reči koja ne služi nikome osim istini. "Male novine" nisu bile samo novine; one su bile ideja da i običan, mali čovek ima pravo na istinu, na dostojanstvo i na učešće u sudbini svoje otadžbine. To je ideal koji nikakav pragmatizam ne može, i ne sme, nikada da ugasi.

Najčešća pitanja i odgovori