Odsustvo i potreba za kulturom dijaloga u našim medijima

Kada bi danas, nekim čudom vaskrsenja, Pera Todorović proetao Terazijama i bacio pogled na šarene kioske i svetleće ekrane pametnih telefona, verovatno bi osetio mešavinu tehnološkog divljenja i duboke duhovne mučnine. On, koji je krajem devetnaestog veka sa svojim „Malim novinama“¹ napravio revoluciju u srpskom novinarstvu, uvodeći u njega narodni jezik, dinamičnu polemiku i pristupačnu cenu, prepoznao bi u našem vremenu jednu opasnu, metastaziranu bolest javne reči. Prepoznao bi da smo, osvojivši tehničku slobodu da svako može da kaže sve, nepovratno izgubili ono najvažnije – sposobnost da čujemo i razumemo drugoga.

Odsustvo kulture dijaloga u savremenim srpskim medijima nije tek puki estetski nedostatak ili prolazna kriza novinarskog zanata. To je duboka društvena patologija, simptom moralne i intelektualne regresije koja preti da nas pretvori u društvo gluvih telefona i trajnog građanskog nerazumevanja. Naš javni prostor je postao zagušen bukom, agresijom i paralelnim monolozima koji se međusobno isključuju, ostavljajući iza sebe pustoš u kojoj istina više nikome nije potrebna.

Nasleđe Pere Todorovića i anatomija polemike

Da bismo razumeli dubinu današnjeg ponora, moramo se osvrnuti na izvore. Pera Todorović, nesumnjivo najuticajnije i najkontroverznije pero našeg devetnaestog veka, bio je čovek strašne polemičke snage. Njegovi sukobi sa političkim neistomišljenicima, od naprednjaka do sopstvenih bivših drugova radikala, bili su epskih razmera. Pisao je oštro, često na ivici ličnog, ali nikada izvan okvira književnog dostojanstva i intelektualne odgovornosti.

Za Todorovića i njegove savremenike, novine su bile hram javne misli, a polemika – vrhunski oblik intelektualnog megdana. U tom megdanu važila su viteška pravila. Protivnik se morao poštovati da bi pobeda nad njim imala ikakvu vrednost. Danas je to pravilo potpuno izvrnuto.

"Nije nesreća u tome što mislimo različito, jer razlika u mišljenju pokreće svet i bistri umove. Nesreća je kada u onome ko misli drugačije ne vidimo brata u traganju za istinom, već zlotvora kojeg treba zbrisati sa lica zemlje." — Pera Todorović, Male novine (parafrazirano i prilagođeno duhu njegovih zapisa o slobodi štampe)²

U našem savremenom medijskom pejzažu, međutim, polemika je zamenjena egzekucijom. Neistomišljenik više nije partner u dijalogu, niti dostojan protivnik u debati; on je neprijatelj kojeg treba moralno, profesionalno, a neretko i fizički diskreditovati. Mediji su prestali da budu platforme za sučeljavanje ideja i postali su oruđa za proizvodnju pristanka i eliminaciju kritičke misli.

Savremeno blato: Od dijaloga do gladijatorske arene

Glavno obeležje današnjih medija u Srbiji jeste njihova ekstremna polarizacija. Na sceni imamo dva paralelna sveta koji se nikada ne susreću, osim u trenucima kada jedni druge zasipaju najtežim optužbama. Sa jedne strane imamo tabloide i televizije sa nacionalnim frekvencijama koji funkcionišu kao propagandni servisi i fabrike za blaćenje svakog ko se usudi da misli drugačije. Sa druge strane, imamo takozvane nezavisne i profesionalne medije koji, uprkos proklamovanim standardima, često upadaju u sopstvenu zamku isključivosti, stvarajući eho-komore u kojima se čuje samo jedna, poželjna istina.

U takvoj konstelaciji snaga, dijalog je nemoguć. Ako se dvoje ljudi sa različitim političkim ili društvenim stavovima i nađu u istom televizijskom studiju, to se ne pretvara u debatu, već u gladijatorsku borbu u kojoj se sagovornici upadaju u reč, viču, vređaju na ličnoj osnovi i koriste manipulativne tehnike kako bi ponizili onog drugog. Voditelji, umesto da budu nepristrasni moderatori i čuvari javnog interesa, često preuzimaju ulogu navijača ili aktivnih učesnika u linču.

Ova tabela jasno pokazuje dramatičan pad u kvalitetu i nameri javne rasprave. Dok se nekada, uprkos svim političkim strastima i progonima (kojih je u 19. veku itekako bilo), držalo do nivoa izražavanja i težine argumenta, danas je primarna strategija srozavanje diskursa na najniži zajednički imenitelj.

Tehnološki determinizam i tiranija klikova

Ne možemo analizirati odsustvo kulture dijaloga a da ne uzmemo u obzir tehnološki kontekst koji je tu krizu ubrzao i produbio. Internet i društvene mreže doneli su prividnu demokratizaciju javne reči. Svako je dobio priliku da bude urednik sopstvenog medija, da komentariše, kritikuje i analizira. Međutim, ta sloboda se brzo pretvorila u anarhiju i tiraniju osrednjosti.

Algoritmi koji upravljaju platformama poput Fejsbuka, Tvitera (X) ili TikToka nisu dizajnirani da promovišu istinu, dubinu ili nijansirano mišljenje. Oni su dizajnirani da maksimizuju angažovanje korisnika, a ništa ne privlači pažnju i ne zadržava ljude na mreži tako uspešno kao bes, ogorčenje i konflikt. Na taj način, digitalna arhitektura direktno nagrađuje najekstremnije glasove, dok umerene, racionalne i argumentovane tonove gura na marginu.

Naši mediji su, u trci za pukim opstankom na tržištu pažnje, nekritički uvezli ove digitalne mehanizme u svoj svakodnevni rad. Portali se utrkuju u senzacionalističkim naslovima (tzv. clickbait), tekstovi se pišu bez elementarne provere činjenica, a sekcije sa komentarima čitalaca postale su virtuelne septičke jame u kojima se nekažnjeno šire mržnja, ksenofobija i najprizemnije uvrede.

Filozofija dijaloga: Zašto nam je potreban Drugi?

Gubitak kulture dijaloga nije samo tehnički ili profesionalni problem; to je antropološka katastrofa. Kako je pisao veliki filozof Martin Buber, čovek postaje "Ja" tek u susretu sa "Ti". Bez tog suštinskog susreta sa drugim ljudskim bićem, koje je drugačije od nas, mi ostajemo zatvoreni u sopstvenom solipsizmu, nesposobni za duhovni rast i moralni razvoj.

U medijskom smislu, "Drugi" nam je neophodan da bismo testirali sopstvene zablude. Bez kritičkog preispitivanja, naše ideje postaju dogme, a naš um zakržlja. Kada iz medija proteramo ljude koji misle drugačije, ili kada ih pretvorimo u karikature i strašila, mi zapravo osiromašujemo sami sebe. Lišavamo se mogućnosti da kroz dijalektiku dođemo do boljih, kreativnijih i humanijih rešenja za probleme koji nas muče kao zajednicu.

Srbija je danas zemlja nerešenih i zamrznutih konflikata upravo zato što smo izgubili mehanizme za njihovo rešavanje kroz razgovor. Bilo da je reč o kosovskom pitanju, ekologiji, ekonomskom razvoju ili kulturnom identitetu, mi nemamo javnu raspravu. Imamo samo navijačke tabore koji se međusobno gađaju parolama i optužbama za izdaju ili fašizam.

Kako obnoviti razoreni most?

Povratak kulturi dijaloga u našim medijima biće dug, mukotrpan i neizvestan proces. On zahteva radikalnu promenu paradigme na nekoliko nivoa:

1. Reforma obrazovnog sistema: Medijska pismenost mora postati fundamentalni deo obrazovanja od najranijeg uzrasta. Mladi ljudi moraju naučiti da razlikuju činjenice od mišljenja, da prepoznaju logičke greške i manipulacije, i da razviju empatiju prema drugačijim perspektivama.
2. Rehabilitacija novinarske etike: Novinarska udruženja i samoregulatorna tela moraju biti mnogo glasniji i efikasniji u osudi kršenja profesionalnih standarda. Kodeks novinara Srbije ne sme biti mrtvo slovo na papiru, već živi ustav naše profesije.
3. Odgovornost javnih ličnosti: Političari, intelektualci i javni radnici moraju shvatiti težinu sopstvene reči. Oni koji sa skupštinske govornice ili ekrana sa nacionalnom frekvencijom šire mržnju i netrpeljivost moraju snositi političke i moralne konsekvence.
4. Podrška nezavisnim i istraživačkim medijima: Građani moraju shvatiti da slobodno i profesionalno novinarstvo košta. Ako nismo spremni da platimo za kvalitetne informacije, plaćaćemo cenu u vidu laži, manipulacija i društvene degradacije.

Pera Todorović je verovao u moć srpskog naroda da uči, da se prosvećuje i da se bori za svoja prava kroz pisanu reč. Njegove "Male novine" su bile dokaz da se i najkomplikovanije društvene teme mogu približiti običnom čoveku bez srozavanja dostojanstva štampe. Ta vera u čitaoca, u njegovu inteligenciju i moralni kompas, ono je što danas najviše nedostaje našim urednicima i vlasnicima medija.

Vreme je da se trgnemo iz ove letargije i varvarstva u koje smo skliznuli. Obnova kulture dijaloga nije luksuz namenjen salonskim intelektualcima; to je pitanje odbrane golog opstanka našeg društva i države. Jer, tamo gde prestaje dijalog, pre ili kasnije, počinje nasilje. A to je lekcija koju smo na ovim prostorima već previše puta skupo platili.

Najčešća pitanja i odgovori