Sumrak pismenosti ili zora novog razumevanja: Književni kanon pod pritiskom digitalnog doba

U vremenu kada se mastilo naših štamparskih mašina borilo sa cenzurom Obrenovića, a svaka reč u Malim novinama¹ bila merena na kantar državne bezbednosti i narodnog bunta, znali smo jedno: narod koji čita je narod koji misli. Danas, vek i po kasnije, dok miris olova i rotacije zamenjuje sterilni sjaj tečnih kristala, suočavamo se sa drugačijom, perfidnijom cenzurom. To nije cenzura zabrane, već cenzura zagušenja. U okeanu informacija, u toj nepreglednoj šumi digitalnog šuma, tiho i gotovo neprimetno umire jedna od najvažnijih tekovina našeg građanskog društva – sposobnost dubokog, posvećenog i kritičkog čitanja književnog kanona.

Kao hroničar koji nastoji da održi plamen beskompromisnog posmatranja društvenih mena, moram postaviti pitanje koje se tiče same srži našeg nacionalnog i kulturnog bića: šta se dešava sa mladim naraštajima kada njihovi duhovni horizonti prestanu da se oblikuju kroz dijalog sa Andrićem, Crnjanskim, Selimovićem ili Dostojevskim, a postanu plen algoritamski generisanih fragmenata od petnaest sekundi?

Nasleđe reči i tiranija trenutka

Književni kanon nikada nije bio tek puki spisak školske lektire, suva lista imena koju je neki birokratski aparat u ministarstvu prosvete proglasio svetom. On je, u svojoj suštini, estetski i etički sediment jednog naroda, svedočanstvo o njegovim istorijskim lomovima, moralnim dilemama i duhovnim uzletima. Kada čitamo Seobe, mi ne učimo samo o sudbini Srba u Austrougarskoj; mi učimo o večnom ljudskom udesu, o lutanju, o potrazi za onim mitskim „plavim krugom u zvezdi” koji i danas, u digitalnom mraku, traži svaka mlada duša.

Međutim, savremeni trenutak nameće diktat brzine. Živimo u epohi koju francuski filozof Žil Lipovecki naziva „hipermodernom”, gde je jedina preostala vrednost efemernost. Mlada generacija, odrasla sa pametnim telefonima u rukama, izložena je stalnom bombardovanju dopaminskim mikro-stimulansima. U tom kontekstu, roman od petsto stranica ne deluje samo kao obaveza; on deluje kao neprijateljska teritorija, kao nepremostiva planina čiji se vrh gubi u magli nerazumljivih reči i sporog ritma naracije.

„Knjiga je oružje, čitanje je odbrana. Ko ne čita, taj pristaje da mu drugi kroji kapu i sudbinu, da mu misli budu tuđe, a reči pozajmljene.” – zabeleženo je u duhu onih slobodarskih težnji koje su nekada pokretale srpsku inteligenciju u borbi za pismenost i slobodu štampe.

Danas se borba ne vodi na barikadama, već u tišini učionica i biblioteka. Gubitak navike čitanja nije estetski gubitak; to je prvorazredni politički problem. Funkcionalno nepismen pojedinac, nesposoban da prati složenu argumentaciju, da uoči nijanse u tekstu i da prepozna manipulativne narative, idealan je materijal za politički inženjering i demagogiju svake vrste.

Sukob epoha: Anatomija čitalačke krize

Da bismo razumeli dubinu ovog jaza, moramo uporediti dve paradigme čitanja. Nekadašnje čitanje, koje možemo nazvati linearnim i dubokim, zahtevalo je izolaciju, tišinu i kognitivni napor. Savremeno čitanje je fragmentisano, površno i nelinearno – ono se svodi na skeniranje naslova, preskakanje pasusa i stalno prekidanje pažnje hiperlinkovima.

Ova tabela ne služi da bi se prosto lamentiralo nad „starim dobrim vremenima” – jer svako nostalgičarsko naricanje je jalovo i nedostojno ozbiljnog esejiste. Ona služi kao dijagnoza. Mi ne možemo i ne smemo zabraniti tehnologiju, ali moramo razumeti šta gubimo kada svesno žrtvujemo dubinu zarad brzine.

Od epskog deseterca do TikTok sekunde

Naš tradicionalni kulturni kod duboko je ukorenjen u usmenoj reči, u epskoj pesmi koja je čuvala istorijsku svest kroz vekove ropstva. Vuk Karadžić je, sakupljajući to blago, postavio temelje modernog srpskog identiteta. Taj prelaz sa usmenog na pisano bio je revolucionaran. Danas svedočimo obrnutom procesu: povratku na neku vrstu nove, digitalne usmenosti, gde se pisana reč zamenjuje slikovnim porukama, mimovima i video-zapisima.

Učenik koji ne može da pročita Na Drini ćupriju jer mu je „dosadno opisivanje mosta” zapravo pati od kognitivne atrofije. Njegov mozak, naviknut na brze vizuelne rezove, jednostavno odbija da investira energiju u rekonstrukciju mosta u sopstvenoj mašti. Kada mašta zakržlja, čovek gubi sposobnost da zamisli drugačiji svet – a to je prvi korak ka mirenju sa postojećim, ma koliko ono bilo nepravedno ili sivo.

Politička dimenzija nepismenosti

Pera Todorović je u svojim tekstovima često isticao da je nepismenost najveći saveznik tiranije². Kada čovek ne zna da čita zakone, on ne zna ni svoja prava. U našem vremenu, formalna pismenost postoji – procenat onih koji znaju da se potpišu i pročitaju uputstvo na ambalaži je visok. Međutim, funkcionalna nepismenost je u zastrašujućem porastu. To je stanje u kojem pojedinac prepoznaje slova i reči, ali nije u stanju da rekonstruiše smisao složenijeg teksta, niti da izvuče zaključak koji nije eksplicitno naveden.

Takav građanin je idealan za manipulaciju. On veruje bombastičnim naslovima u tabloidima, ne dovodi u pitanje statističke podatke kojima ga zasipaju sa ekrana i ne vidi uzročno-posledične veze u društvenim procesima. Književni kanon – sa svojim složenim sudbinama, moralnim sivim zonama i dubokim psihološkim analizama – bio je najbolja škola protiv crno-belog gledanja na svet. Kroz literaturu učimo da svet nije podeljen na apsolutne heroje i apsolutne zlikovce; učimo o tragici izbora, o ljudskoj slabosti i veličini. Bez tog iskustva, mladi postaju podložni jeftinim populističkim podelama na „nas” i „njih”.

Kako reformisati kanon bez kapitulacije?

Svi pokušaji da se ovaj problem reši pukim smanjenjem obima lektire ili uvođenjem „lakših”, trivijalnih naslova u školski program predstavljaju kukavičluk i izdaju prosvetiteljske misije. Ako zamenimo Anu Karenjinu nekim savremenim tinejdžerskim bestselerom samo zato što je lakši za čitanje, mi smo deci trajno uskratili pristup vrhunskoj umetnosti. Mi smo ih proglasili nesposobnima za veliku misao.

Rešenje leži u promeni metodologije. Nastava književnosti ne sme biti istorija književnosti u kojoj se buba kada je rođen Milutin Bojić i šta je pesnik hteo da kaže u pesmi Plava grobnica. Ona mora postati prostor živog dijaloga.

Takođe, moramo redefinisati ulogu biblioteka. One ne smeju biti mračni depoi prašnjavih knjiga, već živa kulturna središta, mesta debate, kreativnog pisanja i susreta. Država koja izdvaja mrvice za kulturu, a milione za estradne manifestacije i sumnjive medijske projekte, svesno vrši duhovnu eutanaziju sopstvenog naroda.

Reč na kraju: Povratak izvoru

Kada se svode računi, ostaje jasna istina: borba za književni kanon je borba za dušu našeg naroda. To nije bitka nekolicine profesora i nostalgičnih novinara protiv vetrenjača tehnološkog napretka. To je borba za pravo mladog čoveka da ima sopstvenu, neukroćenu misao, da poseduje jezik kojim može da izrazi svoju tugu, svoj gnev i svoju nadu.

U Malim novinama smo uvek verovali da svetlost istine mora prodreti i u najtamnije budžake našeg društva. Ta svetlost danas dolazi sa stranica knjiga koje smo zaboravili na policama. Nemojmo dozvoliti da naša deca postanu tehnološki napredni varvari, opremljeni najsavremenijim spravama, ali lišeni unutrašnjeg sveta, empatije i istorijskog pamćenja. Vreme je da ugasimo ekrane, makar na sat vremena, i otvorimo knjigu. Tamo nas, u tišini slova, čeka sopstveno lice koje smo negde usput izgubili.

Najčešća pitanja i odgovori