Kome još treba prikaz knjige: Kriza i izumiranje književne kritike

Kada su u devetnaestom veku, pod olovnim pritiskom cenzure i političkih previranja, u Beogradu izlazile Male novine¹ Pere Todorovića, reč je imala težinu mača. Svaka rečenica pisana je sa svešću da kultura nije ukras na marginama društva, već bojno polje na kome se lomi sudbina jednog naroda. Prikaz nove knjige, dramske premijere ili političkog pamfleta nije bio tek usputni estetski zabeležak; bila je to hirurška sekcija društvenog morala, poziv na pobunu misli protiv uljuljkane prosečnosti i diktata vlasti.

Danas, u veku opšte blještave površnosti i nesnosne digitalne buke, svedoci smo tihe, skoro neprimetne sahrane jedne od najvažnijih tekovina građanske kulture — književne kritike. Pitamo se sasvim otvoreno, bez lažnog akademizma i uvijanja u pamuk: Kome još treba prikaz knjige? U svetu gde se uspeh meri brojem klikova, a vrednost teksta dužinom pažnje koja iznosi jedva nekoliko sekundi, ozbiljna, oštra i beskompromisna književna kritika deluje kao eksponat iz nekog zaboravljenog muzeja, nepotreban balast prošlosti koji ometa glatki protok roba i novca.

Od borbenog pera Pere Todorovića do estetskog konformizma

Da bismo razumeli dubinu današnjeg ponora, moramo se osvrnuti na istorijski trenutak kada je književna kritika bila stogoriva snaga srpskog društva. Pera Todorović, taj neumorni hroničar, novinar i politički megdandžija, nije pisao za uske akademske krugove niti je tražio blagoslov udvoridbenih književnih salona. Njegov stil bio je sačinjen od ognja, gvožđa i dubokog poznavanja narodne duše. U Malim novinama, kritika je bila živa stvar — polemična, katkad nepravedna, ali uvek strastvena i duboko angažovana.

"Kritika koja ne ujeda, koja ne peče i ne potresa, nije kritika nego uspavanka za lenjive duhove. Najveća nesreća jedne književnosti nije kada je napadaju, već kada o njoj lažu iz učtivosti." — Pera Todorović, zapisi o štampi i književnosti

Zajedno sa velikanima poput Jovana Skerlića², kritičari tog doba verovali su u prosvetiteljsku i društvenu ulogu književnosti. Prikazati knjigu značilo je odgovoriti na pitanje: Šta ova knjiga čini za našu kulturu, našu slobodu i našu budućnost? Bilo je to doba kada su se zbog književnih prikaza gubile državne službe, lomila prijateljstva i vodili dvoboji u novinskim stupcima.

Danas je taj borbeni duh zamenjen mlakim, slatkastim konformizmom. Savremeni novinski prikazi knjiga — ukoliko uopšte i postoje u tragovima u dnu kulturnih rubrika — nalikuju prepisanim PR saopštenjima izdavačkih kuća. Izbrisana je granica između poštenog estetskog suda i plaćenog marketinga. Kritičar više nije sudija, niti osvešćeni tumač; on je postao karika u lancu distribucije, uslužni radnik na traci industrije zabave čiji je jedini zadatak da pomogne u prodaji tiraža.

Anatomija propadanja: Kako je kritičar postao PR menadžer

Propast književne kritike nije se dogodila preko noći. To je bio dugotrajan proces sistematskog potiskivanja kritičke misli u korist tržišne logike. Nekadašnji novinski prostori posvećeni kulturi doživeli su surovu diktaturu "isplativosti". Kome je još potreban esej od devet hiljada karaktera koji raščlanjuje strukturu savremenog romana, kada se na taj isti prostor može smestiti pet sponzorisanih vesti o životnom stilu estradnih ličnosti?

Sazrelo je društvo u kome je negativna kritika postala nepoželjna, skoro pa zabranjena. U malim, izolovanim književnim sredinama, gde svako svakome duguje uslugu, recenziju ili mesto u žiriju za kakvu besmislenu nagradu, zavladala je omerta. Stvoren je nepisani pakt o nenapadanju: ja ću hvaliti tvoj osrednji roman, a ti ćeš pisati hvalospev o mojoj zbirci pesama. Rezultat ove zlaćane hipokrizije jeste poplava genijalnosti — svaka objavljena knjiga je "remek-delo", svaki pisac je "vodeći glas generacije", a svaka zbirka priča "prekretnica u domaćoj književnosti".

Kada sve postane vrhunsko, ništa više nema vrednost. Čitalac, zbunjen i prevaren neprekidnim bujicama lažnih pohvala, na kraju potpuno gubi poverenje u pisanu reč i preporuku. Ovakav krah estetskih kriterijuma otvara vrata direktno u književni šund i intelektualnu anarhiju.

Algoritamski diktat i krah estetskog suda

Dodatni udarac književnoj kritici zadala je tehnološka revolucija. Sa pojavom platformi poput GoodReads-a, Instagrama i TikToka (čuveni BookTok fenomen), kritika je demokratizovana do tačke apsurdnosti. Svako ko ima pametni telefon postao je "kritičar". Na prvi pogled, ovo deluje kao pobeda demokratije i slobode govora — zašto bi o knjigama odlučivala elita iz akademija?

Međutim, zamka je duboka. Zameniti stručnu, istorijski i teorijski utemeljenu kritiku površnim utiscima masa znači odreći se dubine zarad eha u sopstvenoj eho-komori. Na društvenim mrežama knjiga se više ne čita radi njene estetske vrednosti, umetničke istine ili društvene kritike; ona se konzumira kao estetski objekat. Važnije je kako korice izgledaju pored šoljice kafe na Instagram fotografiji, nego šta se nalazi unutar njih.

Subjektivni utisak ("ova knjiga me je rasplakala" ili "ova knjiga mi je bila dosadna") potisnuo je svaku objektivnu analizu teksta, konteksta, stila i ideologije. Algoritmi ne nagrađuju složenost; oni nagrađuju ekstremne emocije, brze preporuke i sadržaj koji se lako vari. U takvom okruženju, ozbljan prikaz knjige nema nikakve šanse. On biva pregažen lavinom video-klipova od petnaest sekundi u kojima se književnost svodi na emotivne reakcije i vizuelne rekvizite.

Zašto je društvu bez kritike suđeno intelektualno odumiranje

Neko bi mogao zapitati: Zašto je sve ovo važno? Zar nije dovoljno da ljudi bilo šta čitaju? To je opasna, zabludna teza koja služi kao opravdanje za kulturnu kapitulaciju. Društvo koje nema razvijenu književnu kritiku jeste društvo koje gubi sposobnost kritičkog mišljenja u celini.

Književna kritika je bila i ostala trenažni teren za građansku svest. Kroz naučenu sposobnost da raščlanimo tekst, da prepoznamo manipulaciju, lažni patos, političku propagandu ili estetski kič u književnom delu, mi gradimo intelektualne odbrambene mehanizme koji su nam neophodni i u svakodnevnom, političkom životu. Čitalac koji bespogovorno upija osrednje i lažne književne produkte jeste isti onaj građanin koji bespogovorno upija političku demagogiju, lažne vesti i birokratske laži.

Gubitak kritičkog duha u kulturi vodi direktno u:

1. Trijumf osrednjosti — gde se autoritet gradi na osnovu marketinga i političke podobnosti, a ne na osnovu estetskog kvaliteta.
2. Gubitak istorijskog kontinuiteta — zaboravljanje tradicije i nesposobnost da se savremeno stvaralaštvo poveže sa prošlošću.
3. Intelektualnu pasivnost — pretvaranje publike u puke konzumente koji ne postavljaju pitanja niti traže odgovornost od stvaraoca.
4. Smrt polemike — pretvaranje javnog prostora u monolog u kome se svaka nesaglasnost doživljava kao lični napad ili "govor mržnje".

Kada je Pera Todorović pokretao svoje borbene listove, on je znao da srpskom društvu nije trebala mlaka reč koja podilazi vlasti i građanskom komforu. Trebala mu je reč koja budi, koja udara u obraz i koja primorava na razmišljanje. Isti lek potreban je i našoj savremenoj kulturi.

Put ka obnovi: Kako vratiti snagu pisanoj reči

Izlaz iz ove duboke krize ne leži u kuknjavi nad prošlim vremenima niti u sterilnom žalu za "zlatnim dobom". Potrebna nam je nova, drska, beskompromisna i samostalna književna kritika koja će smeti da progovori izvan diktata izdavačkih kartela i akademskih sinekura.

Da bi književna kritika ponovo postala živa i potrebna društvu, moraju se ispuniti tri ključna uslova:

1. Radikalna nezavisnost i hrabrost

Kritičar mora ponovo postati ličnost sa imenom, prezimenom i moralnim integritetom, spremna da preuzme rizik zameranja. Bez spremnosti da se osrednjem delu afirmisanog pisca kaže da je osrednje, ili da se potpuno nepoznat pisac uzdigne ako je stvorio vrhunsko delo, kritika nema nikakvu svrhu.

2. Napuštanje hermetičnog akademizma

Kritičari se moraju izvući iz svojih suvoparnih, žargonom pretrpanih fusnota i obratiti se stvarnom, živom čitaocu. Stil novinske kritike mora ponovo postati elokventan, polemičan, jasan i primamljiv — baš onakav kakav je bio u Malim novinama ili u najboljim esejima naše književne istorije.

3. Osvajanje novih prostora

Kritika ne sme ostati zarobljena u usko stručnim časopisima koje čita pedeset ljudi. Ona mora hrabro ući na digitalne platforme, ali ne da bi se prilagodila njihvom površnom formatu, već da bi ih ponudom dubljeg i sadržajnijeg teksta transformisala i ponudila alternativu jeftinoj zabavi.

Reč na kraju: Poziv na pobunu stila i uma

Književna kritika nije mrtva, ali se nalazi u stanju kliničke smrti, uspavana otrovnim koktelom nezainteresovanosti, kapitalističke pohlepe i intelektualnog kukavičluka. Odgovor na pitanje sa početka ovog teksta — kome još treba prikaz knjige — glasi: treba nam svima, više nego ikada.

Treba nam kao odbrana od pošasti laži i kiča. Treba nam kao ogledalo u kome ćemo videti sopstveno duhovno stanje. Treba nam kao plamen koji će osvetliti mrak opšte ravnodušnosti.

Ukoliko dozvolimo da književna kritika konačno izumre, nećemo samo izgubiti jednu novinsku formu ili estetsku disciplinu. Izgubićemo svest o tome šta je to vrhunska umetnost, a bez te svesti, postažemo tek bezoblična masa potrošača, nesposobna da stvori bilo šta što će preživeti test vremena. Vreme je da se vratimo strasti, rečitosti i bespoštednoj borbi za istinu u pisanog reči — upravo onako kako je to činio Pera Todorović, sa perom u ruci i otvorenim vizirom pred svetom.

Najčešća pitanja i odgovori