Moderni društveni ugovor: Šta dugujemo zajednici, a šta ona nama

Kada se noć spusti nad našim gradovima, a ulična rasveta baci dugačke, izobličene senke po staroj kaldrmi i novom betonu, čovek ne može a da se ne zapita: šta je to što nas još uvek drži zajedno? Da li je ovo društvo zajednica slobodnih i duhovno povezanih ljudi, ili tek puk skup prestrašenih pojedinaca okupljenih pod istim krovom iz čistog straha od potpunog haosa?

Još uvek čujem odjek onog nemirnog, prkosnog duha Pere Todorovića ¹, čoveka koji je sa stranica svojih „Malih novina“ pre više od jednog veka uveravao srpskog seljaka, varošana i intelektualca da vlast nije bogom dana, niti je država božansko priviđenje pred kojim se mora samo klečati. Todorović je, sa oštrinom i strašću kakva danas uveliko nedostaje našem pokleklaom novinarstvu, razobličavao prevare političkih elita koje su od naroda tražile sve – krv, znoj i novac – a nudile mu mrvice sa bogataške trpeze.

Danas, u trećoj deceniji XXI veka, pitanje društvenog ugovora nije tek puki filozofski kabineti problem. Ono je goruće, krvavo pitanje našeg svakodnevnog opstanka. Da li je taj nevidljivi ugovor izduvan i pocepan, ili još uvek nosi bilo kakvu pravnu i moralnu težinu?

Koreni ugovora: Od političke filozofije do srpske reality kasabe

Filozofi prosvetiteljstva – Hobijes, Lok i Ruso ² – učili su nas da je društveni ugovor nastao onog trenutka kada je čovek shvatio da je život u „prirodnom stanju“ nestabilan, nasilan i kratak. Da bi izbegao rat sviju protiv svih, čovek je pristao da se odrekne dela svoje apsolutne slobode i da deo mača preda u ruke vladara ili skupštine. Zauzvrat, država je morala da ponudi nešto sveto: bezbednost, pravdu i zaštitu imovine.

Međutim, na ovim našim prostorima, gde su se carstva smenjivala kao oluje nad Balkanom, država je previše često shvatana ne kao zaštitnik, već kao neprijateljski skupljač harača. Naš čovek je istorijski razvio hronično nepoverenje prema birokratskom aparatu. I kako mu zameriti?

Tražiti od građanina da poštuje državu koja ga posmatra isključivo kao poreski broj i glasački listić isto je što i tražiti od žrtve da zavoli svog tamničara. Društveni ugovor nije akt kapitulacije, već ugovor o uzajamnom poštovanju.

Kada vlast postane sama sebi svrha, a javni interes bude podređen privatnim džepovima političke oligarhije, društveni ugovor prestaje da bude savez i postaje klasična okupacija.

Šta dugujemo zajednici: Poreski novac i zaboravljena vrlina solidarnosti

Priznajmo gorku istinu bez okolišanja: građanin koji samo gunđa u kafani, a ne sprovodi ni najosnovnije dužnosti prema svojoj zajednici, nema pravo da se čudi što živi u urušenom društvu. Mi dugujemo zajednici mnogo više nego što mnogi moderni individualci žele da priznaju.

Prva i najosnovnija dužnost jeste poštovanje zajedničkih pravila igre. Ako svako od nas odluči da parkira na trotoaru, da ne plati porez kada god može da ga izbegne, da baci otpad u reku i da mito lekaru ili sudiji da bi pretekao komšiju, onda mi ne gradimo društvo – mi učestvujemo u njegovom rastakanju.

Nije dovoljno samo plaćati porez. Poreska obaveza je mehanička stvar. Zajednici dugujemo:

• Građansku budnost: Nemilosrdno nadgledanje svake vlasti, od mesne zajednice do predsednika države.
• Solidarnost sa slabijima: Društvo se ne meri po tome kako žive njegovi najbogatiji članovi, već kako se odnosi prema starima, bolesnima i nemoćnima.
• Očuvanje javnog dobra: Parkovi, reke, škole i bolnice nisu „ničije“, oni su naši.

Ako zaboravimo ove dužnosti, postajemo tek gomila sebičnih jedinki koje traže sva prava, a ne prihvataju nikakvu odgovornost. Ali, tu nastaje dramatičan zaplet. Šta se dešava kada građanin ispunjava svoje obaveze, a sa druge strane zida dočeka ga hladni, potcenjivački osmeh birokratije?

Šta država duguje nama: Sirova realnost nametnutog harača

Pogledajmo današnjeg poštenog čoveka u Srbiji. On ustaje rano, radi marljivo, od svoje pošteno zarađene plate izdvaja ogromne procente za zdravstveno osiguranje, penzioni fond, PDV na svaki hleb i svaku sijalicu koju kupi. On drži svoj deo ugovora.

A šta dobija zauzvrat?

Neka se niko ne zavarava šarenim lažama sa televizijskih ekrana. Kada taj isti čovek razboli svoje dete, često zatekne višemesečne liste čekanja i primoran je da spasa traži u privatnim klinikama – plaćajući dvostruko ono što je već jednom platio državi. Kada mu zatreba pravda na sudu, procesi traju decenijama, dok tajkuni i politički moćnici dobijaju oslobađajuće presude ili zastarevanja predmeta.

Ovo nije pojava vezana samo za jedan politički trenutak; ovo je sistemski rak koji nagriza naše društvo decenijama. Država se ponaša kao loš gospodar koji stalno podiže zakupninu, a krov nad glavom samo što se nije srušio na stanare.

Otpala karika: Slom javnih institucija i pojava novog feudalizma

Gde je zapravo pukla karika? Pukla je na mestu gde su javne institucije prestale da budu servis građana i postale prćije političkih stranaka. Umesto meritokratije, gde najsposobniji i najpošteniji vode društvene poslove, dobili smo partokratiju u kojoj je stranačka knjižica jedina ulaznica za dostojanstven život.

To je direktno kršenje društvenog ugovora. Kada građanin uviđa da trud, obrazovanje i poštenje ne vrede ništa u poređenju sa poltronstvom i stranačkom poslušnošću, on ima samo dve opcije: da spakuje kofere i pobegne iz ove zemlje, ili da se povuče u unutrašnju emigraciju, postajući potpuno ravnodušan prema sudbini zajednice. Obe opcije su pogubne za narod.

Kako obnoviti porušeni savez: Pouke Pere Todorovića za XXI vek

Ne pišem ove redove da bih sejao očaj, jer očaj je luksuz lenjih duhovnih naravi. Pišem ih iz duboke, goruće želje da ponovo raspalimo iskru građanskog prkosa i slobode. Pera Todorović nije štampao „Male novine“ da bi kukao nad sudbinom srbijanskog seljaka, već da bi ga probudio, da bi ga opismenio i naučio da traži svoja prava.

Da bismo obnovili društveni ugovor, moramo preduzeti tri ključna koraka:

1. Radikalna demistifikacija vlasti

Vlast nisu „oni gore“ kojima moramo da se klanjamo. Političari su naši službenici, naši zaposleni. Mi ih plaćamo iz svog džepa. Dokle god budemo od političkih figura pravili kultove ličnosti, živagćemo u premodernom, feudalnom dobu.

2. Povratak otetih institucija

Tužilaštvo, sudstvo, zdravstvo i prosveta moraju se iščupati iz ruku političkih klanova. Bez nezavisnog sudije nema pravde, bez poštenog profesora nema budućnosti, a bez lekara koji radi za pacijenta a ne za partiju – nema zdravlja naroda.

3. Buđenje lokalne solidarnosti

Niko nam neće doneti slobodu i uređeno društvo na tanjiru. Moramo početi od svog ulaza, svoje ulice, svog sela i grada. Kada se komšije udruže da odbrane svoj park ili svoju reku, oni ponovo ispisuju društveni ugovor odozdo prema gore – tamo gde je on jedino i delotvoran.

Zaključak: Reč novinara i hroničara vremena

Stojim na ovoj vetrometini vremena, podsećajući i sebe i vas da nismo samo nemi posmatrači sopstvenog propadanja. Društveni ugovor nije nepromenljiva dogma uklesana u kamenu; on je živi dogovor koji se svakodnevno preispituje i potvrdjuje.

Ako zajednici dugujemo svoj rad, svoju lojalnost i svoj porez, onda nam ta zajednica duguje slobodu, pravdu i dostojanstvo. Nismo dužni da trpimo nepravdu pod izgovorom „državnog interesa“, jer državni interes nije ništa drugo do interes svih nas zajedno.

Vreme je da obrišemo prašinu sa naših građanskih prava. Vreme je da pogledamo vlastodršce pravo u oči i podsetimo ih na staru, zaboravljenu istinu koju je Pera Todorović tako neumorno ponavljao na stranicama svojih novina: Država postoji zbog naroda, a ne narod zbog države. Ako oni zaborave taj ugovor, naša je sveta dužnost da ih na njega – milom ili silom zakona – podsetimo.

Najčešća pitanja i odgovori