Gusta magla praznorečja: Kako birokratski jezik skriva nemoć vlasti i nedostatak konkretnih rešenja

U vremenima kada je tiskarska boja na stranicama mojih davnih „Malih novina” još uvek mirisala na bunt, a olovo se izlivalo sa nadom da će svaka reč pogoditi pravo u sredu društvene rane, znali smo ko nam je neprijatelj. Neprijatelj je bio jasan: cenzor sa crvenim mastilom, pandurski kundak i otvoreno samodržavlje koje se nije stidelo svoje osione prirode. Danas, vek i po kasnije, borba za slobodnu reč i zdrav razum vodi se na daleko perfidnijem terenu. Naš protivnik više ne nosi grube oficirske čizme; on nosi skupa odela, govori tiho, saopštava nam vesti kroz beskrajne brifinge i, što je najopasnije, koristi jezik koji je dizajniran tako da ubije svaku misao pre nego što se ona uopšte porodi.

Taj jezik, ta lepljiva, bezbojna pihtija od reči koju nazivamo birokratskim žargonom ili administrativnim novogovorom, postala je vrhovni instrument vladanja. To je jezik koji ne služi da objasni, već da sakrije; jezik koji ne nudi rešenja, već anestezira javnost kako se nedostatak rešenja ne bi primetio. Kao hroničar ovog našeg večito napaćenog i zbunjenog društva, osećam dužnost da, tragom velikog Pere Todorovića¹, rasečem tu jezičku maglu i pokažem šta se iza nje zapravo krije.

Istorijski koren ćatinske svesti: Od Obrenovića do danas

Srbija je oduvek imala problem sa svojim ćatama. Još u devetnaestom veku, dok se mlada država mukotrpno oslobađala turskog nasleđa i pokušavala da izgradi evropske institucije, polupismeni pisari po sreskim načelstvima brzo su shvatili da im kitnjast, nerazumljiv jezik daje auru važnosti i nedodirljivosti. Seljak koji bi došao da potraži pravdu ili plati porez bio bi dočekan bujicom paragrafa i latinskih izreka koje su imale samo jednu svrhu – da ga uplaše i oteraju.

Pera Todorović se protiv te i takve „ćatinske svesti” borio nepoštedno. Njegove „Male novine” bile su pisane jezikom koji je bio blizak narodu, ali oštar kao brijač. Todorović je razumeo da demokratija počinje tamo gde prestaje tajnovitost državnih spisa.

Međutim, ono što je nekada bila odlika provincijskih pisara, danas je podignuto na nivo nauke. Savremena birokratija, potpomognuta armijama PR stručnjaka, spin-doktora i marketinških magova, stvorila je savršen jezički štit. Kada država danas zakaže u nekoj od svojih osnovnih funkcija – bilo da je reč o zdravstvu, prosveti, infrastrukturi ili pravosuđu – mi ne dobijamo objašnjenje niti preuzimanje odgovornosti. Dobijamo saopštenje. A u tom saopštenju, reči su poređane tako da stvore privid grozničave aktivnosti, dok se u stvarnosti ne dešava apsolutno ništa.

"Kada se rečima oduzme njihovo pravo značenje, narodu se oduzima pravo na otpor. Jer, kako se pobuniti protiv 'optimizacije' ili kako oplakati 'korekciju'? Jezik kojim danas govore naši upravljači nije stvoren da bi se razumeli, već da bi se građani u njemu izgubili kao u gustoj magli." — Zabeleška u duhu polemika Pere Todorovića

Anatomija novogovora: Kako se reči prazne od smisla

Da bismo razumeli ovu pojavu, moramo je anatomski raščlaniti. Birokratski jezik funkcioniše po principu lingvističke eutanazije. On uzima žive, opipljive pojave i prevodi ih u apstraktne, bezlične kategorije.

Pogledajmo kako izgleda ta transformacija u praksi. Kada u nekom gradu prokišnjava škola, deca se smrzavaju, a zidovi otpadaju, običan čovek bi rekao: „Škola je ruinirana, deca nemaju grejanje, hitno moramo popraviti krov.” Birokrata, međutim, situaciju vidi sasvim drugačije. On će reći:

„U toku je implementacija sveobuhvatne evaluacije infrastrukturnih kapaciteta u sektoru primarnog obrazovanja, sa ciljem optimizacije energetske efikasnosti kroz apliciranje za eksterne fondove.”

Šta nam je ovaj čovek zapravo rekao? Ništa. Ali je to rekao tako da zvuči stručno, moderno i, što je najvažnije, tako da niko ne može da ga drži za reč. Ako škola i sledeće zime bude prokišnjavala, on će uvek moći da kaže da je „evaluacija još uvek u toku” ili da se „čeka usaglašavanje sa procedurama”.

Tabela: Uporedni prikaz živog jezika i birokratskog anestetika

Da bismo jasnije uočili razmere ove jezičke manipulacije, uporedimo nekoliko ključnih pojmova iz svakodnevnog života sa njihovim birokratskim ekvivalentima:

Kao što vidimo iz ove tabele, birokratski jezik je zapravo sistematski eufemizam. Njegov cilj je da ublaži oštricu stvarnosti, da otupi gnev građana i da svaku životnu tragediju ili sistemski neuspeh pretvori u statistički podatak ili administrativnu proceduru.

Mehanizmi prevare: Pasiv, nominalizacija i strane reči

Tri su glavna stuba na kojima počiva ova jezička kula od karata:

1. Upotreba pasiva (Bezlične rečenice)

U birokratskom jeziku niko nikada ništa ne radi direktno. Tamo se stvari „događaju”, odluke se „donose”, propusti se „uočavaju”. Reći „pogrešio sam” ili „ministar je doneo lošu odluku” previše je opasno jer upire prstom u krivca. Zato se pribegava konstrukciji: „Uočeni su izvesni nedostaci u sprovođenju prethodnih faza projekta.” Ko ih je uočio? Ko je napravio te nedostatke? To ostaje tajna obavijena velom gramatičkog pasiva.

2. Nominalizacija (Pretvaranje glagola u imenice)

Glagoli su nosioci akcije, života i dinamike. Birokratija mrzi akciju. Zato ona glagole pretvara u teške, statične imenice. Umesto da kažu „mi ćemo graditi”, oni kažu „pristupiće se izgradnji”. Umesto „odlučili smo”, oni kažu „doneta je odluka”. Na taj način se stvara utisak da se stvari kreću same od sebe, kosmičkom nuždom, a ne voljom i radom konkretnih ljudi.

3. Poplava stranih reči i akronima

Da bi se običan narod držao podalje od procesa odlučivanja, jezik se mora hermetizovati. Zato se u javni prostor agresivno guraju reči poput implementacija, evaluacija, monitoring, sinergija, transparentnost, fasilitacija, inkluzivnost. Ove reči često nemaju nikakvo stvarno utemeljenje u našem jeziku niti u realnosti koju živimo, ali zvuče dovoljno „evropski” i „stručno” da prosečan građanin oseti strahopoštovanje i odustane od postavljanja logičnih pitanja.

Kako prazne fraze postaju društvena anestezija

Opasnost od birokratskog jezika nije samo estetske ili lingvističke prirode. Ona je duboko politička i društvena. Kada svesno i sistematski uništavamo preciznost jezika, mi uništavamo sposobnost društva da misli i da se buni.

Ako građani više ne mogu jasno da imenuju uzroke svojih problema, oni ne mogu ni da se organizuju kako bi ih rešili. Ako se siromaštvo naziva „socijalnom potrebom”, onda to više nije nepravda protiv koje se treba boriti, već prirodno stanje koje država, eto, „monitoriše”. Ako se partijsko zapošljavanje i nepotizam nazivaju „kadrovskim restrukturiranjem u skladu sa potrebama tržišta rada”, onda se gubi moralna osuda tog čina.

Birokratski jezik tako postaje najefikasniji oblik cenzure u dvadeset prvom veku. Nekada su vlastodržci morali da zabranjuju novine i hapse urednike. Danas to više nije potrebno. Dovoljno je da zatrpaju javni prostor milionima tona besmislenih saopštenja, izveštaja i strategija koje niko ne čita, a koje stvaraju privid transparentnosti i demokratije. To je ono što ja nazivam demokratijom u proceduri, gde je procedura važnija od čoveka, a forma važnija od suštine.

Put ka ozdravljenju: Povratak jednostavnosti i polemičkoj oštrini

Šta nam je činiti u ovom vremenu jezičke i moralne konfuzije? Kako da se borimo protiv ovog nevidljivog neprijatelja koji nam krade smisao ispred nosa?

Lek je zapravo jednostavan, ali zahteva hrabrost i beskompromisnost. Moramo se vratiti tradiciji slobodnog, jasnog i polemičkog novinarstva. Moramo ponovo naučiti da pišemo i govorimo kao što je pisao Pera Todorović – direktno, bez uvijanja, nazivajući stvari njihovim pravim imenima.

Svaki novinar, svaki intelektualac i svaki slobodnomisleći građanin ima dužnost da bude prevodilac. Naša uloga mora biti da svakodnevno prevodimo birokratske laži na jezik istine. Kada nam kažu „fiskalna konsolidacija”, mi moramo napisati „smanjenje plata i penzija”. Kada nam kažu „unapređenje bezbednosne situacije”, mi moramo pitati „zašto je sinoć opet pucano na našim ulicama?”. Kada nam kažu „evropski standardi”, mi moramo pokazati blatnjave puteve, srušene bolnice i ponižene učitelje.

Ne smemo dozvoliti da nas uplaše njihove titule, njihovi grafikoni i njihove strane reči. Iza te grandiozne fasade najčešće ne stoji ništa osim panike, neznanja i želje da se očuva vlast po svaku cenu.

Zaključak: Reč kao poslednje utočište slobode

Na kraju, moramo se setiti da je jezik poslednja linija odbrane jednog naroda. Ako izgubimo bitku za jezik, izgubili smo bitku za društvo. Birokratska magla može privremeno sakriti nedostatak rešenja, može odložiti gnev naroda i kupiti još malo vremena onima koji su se udobno smestili u državne fotelje. Ali ta magla ne može večito trajati.

Kada se vetar istine jednom podigne – a on se uvek podigne, pre ili kasnije – sva ta kula od fraza, strategija i akcionih planova srušiće se kao mehur od sapunice. Na nama je da taj vetar ubrzamo, pišući i govoreći jasno, glasno i bez straha. To je dug koji imamo prema našim precima, ali i jedini zalog za slobodnu budućnost naše dece. Jer, na početku beše reč – ali samo ako je ta reč slobodna, jasna i istinita.

Najčešća pitanja i odgovori