Jezik koji nestaje: Zašto gubimo lokalne dijalekte i narodne izreke

Kada prođete kroz beogradsku čaršiju, prošetate pijacama Niša, Kragujevca ili Subotice, ili svratite u kakvu seosku mehanu u podnožju Zlatibora, primetićete tihu, ali zastrašujuću pojavu. Ljudi govore sve sličnije jedni drugima. Ne govore lepše, niti pravilnije – govore bezbojnije. Reči su postale oble, ravne, oguljene od svakog istorijskog i regionalnog prkosnog oštrica. Onaj sočni, raskošni, katkad preki, a katkad neverovatno melodijčni narodni jezik, koji je nekada izvirao iz svake stope ove zemlje, polako usuče svoju reku i nestaje u peščaniku zaborava.

Kao hroničar koji nastoji da u duhu negdašnjih Malih novina beleži ne samo skupštinske okršaje i političke spletke, već i bilsove narodne duše, moram da podignem glas protiv ove tihe tragedije. Gubljenje lokalnih dijalekata i izreka nije tek nevažna filološka fusnota; to je amputacija našeg pamćenja, brisanje našeg kolektivnog identiteta i dobrovoljno pristajanje na jezičku i mentalnu konfekciju.

Siroti govore, elita potcenjuje: Kako smo zamrzeli sopstveni koren

Zasto smo počeli da se stidimo načina na koji su govorili naši dedovi? Da bismo razumeli ovaj fenomen, moramo se vratiti korak nazad u istoriju naše prosvete i urbanizacije. Standardizacija jezika, koja je započeta sa velikom reformom Vuka Stefanovića Karadžića, imala je uzvišen cilj: ujediniti narod jedinstvenim književnim jezikom zasnovanim na narodnom govoru ¹. Međutim, u decenijama koje su usledile, država, birokratija i lažna intelektualna elita pretvorile su standard u batinu za disciplinovanje naroda.

Školski sistem je dekadama funkcionisao po principu rigidne terora: svaka reč koja nije bila iz rječničkog kalupa proglasi bi se za "nepismenost", "prostaštvo" ili "seljakluk". Prizrensko-timočki govor juga i istoka Srbije, sa svojom čudesnom sintaksom i arhaičnom lepotom, postao je meta podsmeha u humorističkim serijama i jeftinim komedijama. Šumadijski lokalizmi ocenjeni su kao "težak provincijalizam", dok su vojvođanski razvučeni akcenti i germanizmi potisnuti na margine pod izgovorom borbe za čistoću jezika.

"Jezik jedne nacije nije samo alatka za sporazumevanje u trgovini i administraciji; on je tapija na naše postojanje, muzej našeg stradanja i mapa naših zaboravljenih zavičaja. Ako nam reči postanu sivo-birokratske, takva će nam postati i duša." — Zapis iz novinarske beležnice Pere Todorovića ²

Tako se stvorio opasan psihološki kompleks: ruralno i regionalno izjednačeno je sa neukim, dok je gradski, televizijski i bezlični govor proglašen za merilo civilizovanosti. Sa migracijom stanovništva iz sela u gradove, roditelji su svesno prestajali da svoju decu uče zavičajnim rečima, plašeći se da će ih vršnjaci u gradskim školama stigmatizovati.

Dijalekatska bogatstva pod udarom uniformnosti

Da bismo razumeli šta zapravo gubimo kada nestane lokalni govor, pogledajmo kako pojedini dijalekatski izrazi nose čitave filozofske koncepte i specifična duševna stanja za koje standardni jezik nema jednako snažan ekvivalent:

Kada zamenite izraz lalošiti se sa "biti spor", vi niste samo promenili reč – vi ste ubili čitav pejzaž, klimu, mentalitet i odnos prema vremenu koji je nastajao vekovima.

Masovni mediji i digitalni "novogovor": Diktat ekrana

U 21. veku, proces zatiranja dijalekata dobio je ubrzanje kakvo istorija ne pamti. Ako su nekada škola i birokratija delovali sporo i parcijalno, današnji masovni mediji, društvene mreže i algoritmi deluju hirurškom preciznošću i sveobuhvatnošću.

Mladi danas više ne upijaju jezik od svojih baka i dedova. Između unuka i dede stvorio se jezički jaz dublji nego između vekova. Mladi čovek u Pirotu, Užicu ili Somboru provodi šest do osam sati dnevno ispred ekrana, konzumirajući sadržaj koji je jezički hiper-standardizovan ili, što je još češće, prepun nakaradno posrbljenih engleskih anglicizama.

`[!NOTE]` Jezička uniformnost nije napredak, već siromašenje. Standardni jezik je neophodan za funkcionisanje države, ali on mora biti krov, a ne zatvor. Ako srušimo zavičajne dijalekte, srušili smo noseće stubove same zgrade našeg jezika.

Gubi se osećaj za ton, za akcenat, za metafazičku težinu reči. Izreke koje su nekada bile plod vekovnog posmatranja prirode, ljudske naravi i seoske svakodnevice sada se potiskuju globalnim internet memovima i instant-skraćenicama. Kada narod izgubi svoje izreke, on gubi i svoju prirodnu odbranu od manipulacije, jer su upravo te izreke bile narodni filter za prepoznavanje laži, gluposti i nepravde.

Izreke kao narodna psihologija i kodeks čast

Šta je bila narodna izreka? Ona nije bila samo stilska figura. Ona je bila presuda bez suda, dijagnoza bez lekara i savet bez psihijatra.

Kada seljak na pazaru kaže za nekog političara ili lokalnog moćnika: "Zaklao bi vola za kilo mesa", on je u sedam reči dao dublju sociološku i psihološku analizu pohlepe i kratkovidosti nego što bi to učinio čitav konzorcijum savremenih analitičara u trosatnoj emisiji.

Kada u Pčinjskom okrugu kažu: "Pusto se ne drži, gladno se ne nahrani", tu je sublimirano vekovno iskustvo o nestalnosti materijalnog bogatstva i nezasitosti ljudske prirode.

Gubitkom ovih izreka, naš javni prostor postaje preplavljen sterilnim birokratskim frazama poput "u narednom periodu", "implementacija mera", "resursi" i "fokus". To više nije jezik živih ljudi – to je jezik papirnih izveštaja, izmišljen u kancelarijama kako bi se reklo mnogo, a ne kazalo ništa.

Šta nam valja činiti: Apel za odbranu zavičajnog rečnika

Ne smemo sedeti skrštenih ruku i nemo posmatrati kako naš jezik umire u sterilnom zagrljaju globalizacije i lažnog elitizma. Borba za očuvanje lokalnih dijalekata nije romantizacija prošlosti, niti poziv na odbacivanje književnog standarda. To je borba za jezičko bogatstvo, za pluralizam misli i kulturno nasleđe.

Pisci, novinari, prosvetni radnici i lokalni hroničari moraju preuzeti ulogu čuvara vatre. Kao što je Pera Todorović u svoje vreme davao prostor običnom čoveku, njegovom gnjevu, njegovoj radosti i njegovom autentičnom govoru na stranicama Malih novina, tako i mi danas moramo otvoriti vrata naših medija i knjiga za reči koje umiru ³.

`[!TIP]` Savet za čitaoca: Razgovarajte sa najstarijim članovima svoje porodice. Zapišite reči koje oni koriste, a koje vi više ne čujete u svakodnevnom govoru. Napravite mali porodični rečnik. To je najbolji spomenik koji možete podići svojim predcima i najlepši dar koji možete ostaviti svojoj deci.

Zaključak: Reč je naša jedina domovina

Jezik je živ dokle god u njemu ima mesta za raznolikost. Onog trenutka kada svi počnemo da mislimo i govorimo po istom obrascu, prestajemo da budemo narod sa bogatom kulturom i postajemo amorfna masa pogodna za oblikovanje.

Ne dozvolimo da nam unuci postanu jezički siročići koji će lepote zavičajnih govora čitati samo u prašnjavim lingvističkim radovima SANU. Vratimo lokalne izreke u naše domove, u naše svakodnevne razgovore, u našu književnost. Jer, pamtimo: kada ugasimo poslednju zavičajnu reč, ugasili smo i poslednje svetlo u kući naših predaka.

Najčešća pitanja i odgovori