Kuda ide savremeno pozorište: Između eksperimenta i tradicije

Pozornica kao ogledalo posrnulog društva

U vremenima kada je čitav svet postao bučna, jeftina estradna bina, na kojoj se političke obmane, duhovna beda i moralističko licemerje prodaju pod etiketom civilizacijskog napretka, pošten posmatrač mora postaviti osnovno pitanje: gde je danas pozorište? Kakvu ulogu igra taj prastari, uvaženi hram ljudske reči i mimetičke magije u veku opšte površnosti? Da li je teatar ostao poslednje utočište u kome se traga za istinom o čoveku, ili se i sam preobratio u estetski poligon za eksperimente bez pokrića, u službi duhovne lenjosti i intelektualne mode?

Kada je Pera Todorović sa stranica "Malih novina" šibao po naravima ondašnje Srbije, on nije štedeo ni pozorišne daske.¹ Znao je on dobro da pozorište nije puk zabava za građansku klasu koja je dovela svoje toalete na pokazivanje, već moćno oružje za buđenje naciona, za preispitivanje društvenih dogma i raščlanjivanje ljudskih strasti. Pozorište je, po svojoj iskonskoj prirodi, politički i etički čin. Onog časa kada ono izgubi tu nit – kada postane ili konzervativni muzej u kome se reči izgovaraju kao bajate molitve, ili pak histerični perfomans čiji je jedini cilj da šokira čula bez dodirivanja razuma – ono prestaje da bude živo mesto i postaje mrtvačka komora duha.

Danas se nalazimo usred silovitog rascepa. S jedne strane imamo okamenjenu tradiciju koja se krije iza ziheraških režija, akademskog akademizma i muzejske dosade. S druge strane, zapljuskuje nas val tzv. postdramskog, konceptualnog teatra u kome se dramski pisac proglašava nepotrebnim balastom, glumac transformiše u izvođača fizikalija, a publika izlaže višesatnom maltretiranju pod izgovorom estetske subverzije. Gde je u toj borbi nestao čovek?

Hram umetnosti ili poligon za provokaciju

Ako raščlanimo savremenu pozorišnu scenu na našim i evropskim prostorima, videćemo da je sukob između eksperimenta i tradicije postao glavno bojište na kome se lome koplja teoretikâ, reditelja i publike. Međutim, taj sukob je često lažan. On ne suprotstavlja duboku tradiciju dubokom eksperimentu, već najčešće konzervativnu lenjost lenjom egzibicionizmu.

Istinska tradicija u teatru nikada nije bila statična. Eshil, Šekspir, Molijer, Čehov ili Nušić – svi su oni u svoje vreme bili radikalni inovatori, lomitelji ustaljenih formi, drski hroničari koji su izazivali gnev vladajućih struktura. Tradicija nije obožavanje pepela, već prenošenje vatre.² Kada savremeni tradicionalisti pokušavaju da sačuvaju teatar tako što će Šekspira igrati u plišanim kostimima, sa patetičnom dikcijom i vizuelnim rešenjima iz devetnaestog veka, oni ne čuvaju tradiciju – oni usmrćuju dramu.

Kriza dramskog teksta i diktatura koncepta

S druge strane, radikalni eksperiment, koji je počeo kao oslobađajući pokret avangarde s početka dvadesetog veka, danas se neretko pretvara u sopstvenu karikaturu. Svedoci smo ere u kojoj reditelj sebe imenuje za jedinog i apsolutnog boga pozornice. Dramski tekst se više ne čita sa dubokim poštovanjem i analizom rečeničnih slojeva; on se seče, kasapi, "dekonstruiše" i podređuje unapred zamišljenoj tezi koja je najčešće plitka poput novinskog naslova.

"Kada iz scene izbacite reč, izbacili ste misao. Kada izbacite misao, ostaje samo krik. A krik bez razloga jeste prirodna reakcija životinje, ali nije umetnost čoveka."
— Iz beležaka o modernom teatru, beogradski hroničar, 1924.

Gledaoci su tako postali taoci rediteljskih frustracija. Glumci se na sceni polivaju krvlju, valjaju u blatu, čitaju telefonske imenike ili naglas razmišljaju o sopstvenim privatnim traumama, dok se suština dramskog sukoba gubi u magli prazne spektakularnosti. Format je pojeo sadržaj. Umesto katarze – onog uzvišenog trenutka kada gledalac, prepoznavši sopstvenu tragiku na sceni, doživljava pročišćenje duše – nudi nam se jeftin vizuelni šok koji zaboravljamo čim zakoračimo na ulicu.

Paralela dve teatske paradigme

Da bismo jasnije uočili dubinu ovog rascepa, neophodno je uporediti ključne elemente koji definišu tradicionalni i savremeni eksperimentalni pristup teatru. Nije reč o vrednosnom osuđivanju, već o analitičkom pregledu transformacije scenskog jezika:

Ova tabela jasno pokazuje kako su se težišne tačke pozorišnog čina pomerile. Ono što je nekada bio razgovor između dramatičara i gledaoca posredstvom glumca, danas je postao performans u kome je publika često samo nemi svedok rediteljskog eksperimenta nad samim medijumom.

Pozorišna publika: Od hramovne tišine do otuđenog skrolovanja

Ne možemo govoriti o sudbini teatra a da se ne osvrnemo na onog zbog koga pozorište uopšte postoji – na gledaoca. Kakva je narav savremene pozorišne publike?

U vreme kada je Pera Todorović pisao svoje žestoke hronike, odlazak u pozorište bio je praznik, ali i politički događaj prvog reda. Publika je u sali reagovala strasno: zviždalo se nesposobnim glumcima, aplaudiralo se na otvorenoj sceni političkim aluzijama, a o predstavama se raspravljalo danima po beogradskim kafanama, od "Kolarca" do "Dva jelena". Pozorište je bilo živo tkivo grada.

Danas je savremeni gledalac prinuđen da živi u diktaturi brzine i ekranizacije. Njegova pažnja je fragmentisana, naviknuta na kratke video-forme i neprestano skrolovanje po pametnim telefonima. Kada takav gledalac dođe u pozorište, on sa sobom donosi tu istu nestrpljivost.

Pozorište tu upada u zamku:

1. Pokušaj podilaženja: Neka pozorišta pokušavaju da se takmiče sa filmom i društvenim mrežama, uvodeći kamere na scenu, brze rezove i banalnu pop-kulturnu estetikom. To je unapred izgubljena bitka. Pozorište nikada ne može biti brže od interneta, niti vizuelno bogatije od holivudskog spektakla.
2. Kula od slonovače: Druga pozorišta odaze u potpunu hermetičnost, praveći predstave za uzak krug prijatelja, kritičara i festivalskih žirija, ignorišući običnog čoveka koji traži smisao u svetu koji je poddivljao.

Kuda ide srpski teatar: Između provincijalizma i lažnog evropeizma

Ako se fokusiramo na našu, domaću scenu, slika postaje još složenija. Srpsko pozorište već decenijama razapeto između dva destruktivna kompleksa: provincijalnog tradicionalizma i epigonskog evropeizma.³

S jedne strane, imamo repertoarska pozorišta koja godinama preživljavaju na istim obrazcima. Iste podele, isti naslovi koji se obnavljaju svakih deset godina bez ikakve nove misaone vertikale, postavke Nušića ili Sterije koje deluju kao da su ispale iz školskih čitanki sa početka prošlog veka. To je pozorište koje se plaši misli, pozorište koje služi kao sedativ za građanstvo koje želi da posle predstave ode na mirnu večeru, neuznemireno nikakvim teškim pitanjima.

S druge strane, imamo mlađe i takozvane nezavisne trupe koje bezrazložno preuzimaju forme sa zapadnoevropskih festivala. Svedoci smo kopiranja nemačkog ili poljskog konceptualnog teatra bez razumevanja društvenog konteksta iz koga su te forme izrasle. Kada uveze tezu i formu iz Berlina ili Avinjona, a ignorišete muku, jad, nepravdu i specifični mentalitetski lom čoveka koji živi ovde na Balkanu, dobijate predstave koje su sterilne, veštačke i neubedljive.

Pozorištu u Srbiji nije potreban ni uvozni eksperiment radi eksperimenta, niti domaća zatucanost radi očuvanja lažnog mira. Potreban mu je autentični bunt. Potrebna mu je reč koja peče, gluma koja izgara i režija koja se ne boji da kopa po najdubljim ranama našeg društva.

Sinteza kao jedini put spasenja

Gde je onda izlaz iz ovog ćorsokaka? Kuda pozorište mora krenuti ako želi da preživi 21. vek, a da pri tome ne izgubi svoju dušu?

Odgovor ne leži u pobedi jedne krajnosti nad drugom. Spas nije u potpunom povratku klasičnim tročinskim dramama sa kulisama od šperploče, niti je u potpunom ukidanju teksta i glumca u korist svetlosnih instalacija i video-projekcija. Spas je u novoj sintezi.

1. Rehabilitacija živog dramskog teksta: Vreme je da se vrati vera u pisca. Ali ne u pisca koji piše dosadne akademske traktate, već u pisca koji oseća bilo svog vremena, koji stvara živ, oštar, opasan dijalog. Eksperimentisanje sa tekstom je dobrodošlo, ali tek onda kada postoji svest o tome šta se i zašto menja.
2. Glumac kao vrhunski stvaralac, a ne pion: Glumac mora prestati da bude instrument u rukama egocentričnih reditelja. On mora ostati centralna tačka pozorišnog univerzuma. Njegova emocija, njegov glas, njegovo telo i njegova intelektualna snaga jesu ono što stvara magiju na sceni.
3. Eksperiment u službi humanizma: Inovacija forme – bilo kroz scenografiju, tehnologiju, ili razbijanje četvrtog zida – mora imati jasan cilj: da prodre dublje u analizu ljudskog udes. Ako eksperiment ne pomaže da bolje razumemo čovekovu patnju, njegovu radost, njegovu moralnu posrnulost ili njegovu borbu protiv nepravde, onda je taj eksperiment samo beznačajna estetska bižuterija.

Pozorište mora ponovo postati opasno mesto. Mesto na kome se izgovaraju istine koje se drugde prećutkuju. Mesto u kome se vlast drži za reč, u kome se razobličava hipokrizija bogatih i moćnih, ali i u kome se običnom čoveku vraća dostojanstvo.

Kada se zavesa podigne, u mraku sale moraju zaiskriti oči gledalaca koji ne traže zaborav, već buđenje. Samo tako – razapeto između poštovanja prema dubokim korenima i smelosti da zakorači u nepoznato – pozorište će ostati ono što je uvek bilo u svojim zvjezdanim trenucima: najveličanstvenije ogledalo ljudske duše i nepokolebljivi čuvar društvene savesti. Sve ostalo je samo prolazna buka i bes, prazna gluma na bini koja se raspada.

Najčešća pitanja i odgovori